Birajmo knjigu
Nekoliko činjenica:
Volim kad sam kod kuće.
Nemam vremena.
Volim kad se igramo.
Nemam snage duže od 5 minuta.
Paralelno sa svakodnevnicom pored mene neprestano plovi činjenica da je
1) period ranog detinjstva krucijalan za razvoj deteta.
Kakva ultimativna odgovornost!
Tu je i sada već dobro poznati diskurs o
2) negativnim efektima ekrana na razvoj dečjeg mozga, pažnje, govora, agresivnih ponašanja i… nastavite niz.
Suvišno je postavljati istraživanja i dokaze o tome, objektivno, nemamo vremena da ih čitamo. Ali, složićemo se da je dovoljno napraviti paralelu između druženja nekada i sada ili baciti pogled na decu u školskom dvorištu, u parku, na ulici, i kašće nam se samo.
I koliko god svesni bili ove dve DŽINOVSKE istine, u današnje doba zatrpanosti (informacijama, mogućnostima, obavezama, mišljenjima, pitanjima…) postali smo imuni. Eto nas na distanci u odnosu na njih, listamo mreže (gle, paradoksa), grčevito tragamo za savetima kako da nam beba prespava celu noć, kako da skuvamo zdrav ručak ili rešimo konfliktnu situaciju sa decom. Ukratko, upecani smo.
A sa druge strane nas gleda –
D E T E.
Tabula rasa.
Još uvek radoznalo.
Još uvek u kontaktu sa sobom i svojim potrebama, poseže za nama da mu potrebe zadovoljimo.
Kad je zadovoljno – znamo.
Kad je nezadovoljno – oooo, kako dobro i to znamo.
Upija apsolutno sve što vidi i čuje. Adaptira se na životne okolnosti brzinom svetlosti, pa tako npr. krene u vrtić i prokrijumčari u džepu mamin lak za nokte i krišom ga stegne svaki put kad mu zatreba podsetnik o sigurnosti. Ili se u Grčkoj na moru sito izigra sa decom iz inostranstva, bez da razmene jednu jedinu reč. Šta dalje reći o nesagledivim potencijalima i mogućnostima dečjih glava? Uči i kad spava.
Ako bismo sveli na suštinu, naš zadatak je naizgled jednostavan – da podržimo i pridržimo dete u odrastanju, kako je to moj prijatelj jednom predivno rekao, a meni se urezalo pod kožu.
Nije lako, ali je lepo.
A kako? Saveta i korisnih ili manje korisnih alata ne manjka. Pune su nam kuće pametnih igračaka, plastelina, balerina, autića, svetlećih lopti, kaktusa, slagalica, raznoraznih figurica. I da se ne lažemo, sve je to sjajno kad nam kupi par minuta mira, makar ga ćuškali nogom kad usisavamo. Ali, pitanje je koja im je korist, pored zabave i privremenog mira u kući. Dete obično izgustira svoju gomilicu, gomilu ili gomiletinu igračaka brzinom svetlosti.
Tu KNJIGA stupa na snagu.
U knjizi je znanje. Odgovor i pitanje. Zapažanje i čuđenje. Saznavanje. Odrastanje. Uvek ispočetka, uvek sa istom iskrom radoznalosti, pa tako u beskrajon, što bi rekao Ršum.
Jedino je nezgodno što kad si mali, još uvek ne znaš sam da čitaš. Ali i tu se deca snađu, pitaju i ne haju što ne čujemo na prvu, pa uzmu knjigu s police, listaju, okreću, posmatraju ilustracije, boje, oblike i čekaju da mi odrasli stupimo na scenu i pojačamo potencijal knjige na maksimum.
Kad dočekaju da se knjiga ozvuči, kreće magija. A tek bliskost koju ostvarujemo sa decom dok im čitamo! Uživaju u našem glasu, gestikulaciji, blizini, posvećenosti, uče iz teksta i podteksta.
I sve to mi negde znamo, i slažemo se, i opet – upecani. Kupujemo sve i svašta, jer nas konzumersko društvo tera da žurimo i impulsivno kupujemo. Krenemo na dečji rođendan, svratimo usput do tržnjaka i kupimo neku igračku na dugmiće, a posle je menjamo, jer je slavljenik već dobio dve iste.
Ne pričam napamet. Obratite pažnju na gomilice sa poklonima na sledećem dečjem rođendanu na koji idete. U moje vreme, skupi se ceo razred pa ti kupe šolju sa zabavnim natpisom i dezodorans. Danas – posle rođendana moraš da ubušiš novu policu u ormaru ili kupiš kutiju za igračke jer više nemaš gde da ih stavljaš. Knjiga je, nažalost, tek poneka.
Mene lično to rastužuje. Zato danas i mislim naglas, da pustim glas u etar.
Kad sledeći put krenete kod nekog deteta u goste, kupite mu knjigu.
Kad posle posla svratite da na brzaka uzmete neku sitnicu i obradujete dete, birajte knjigu.
Ako vam se učini da je skupa, setite se koliko ste platili juče onaj burger sa duplim sirom.
Kad ste umorni za vratolomije sa detetom, otvorite knjigu. Pre spavanja, pročitajte mu makar jedno poglavlje. Oboje ćete zaspati zadovoljni, dete srećno što je čulo priču i što ste zajedno proveli vreme, a vi sa osećajem da ste nešto dobro učinili za dete.
Naša odgovornost je da dečju tabulu rasu ispisujemo svako svojim rukopisom, autentično, bez straha, sa uživanjem i pažnjom. Deca će to umeti da cene i pretoče u svoje buduće savršene oblike.
Hajde da podržimo i pridržimo i jedni druge i umesto tone saveta, epohalnih rešenja, najsavremenijih metoda i „ovo moraš obavezno da imaš“ počnemo da razmenjujemo dečje knjige i govorimo jedni drugima – znam da radiš najbolje što možeš. A to je sigurno i više nego dovoljno dobro i za dete i za nas.