Razvoj socioemocionalnih veština kod dece: samokontrola se uči!

Tamara Vučković je diplomirana nastavnica razredne nastave i engleskog jezika. Područje za koje se posebno interesuje je emocionalna inteligencija dece, što je i tema s kojom je diplomirala na Učiteljskom fakultetu u Zagrebu. Autorka je prvih snimljenih dečjih meditacija u Hrvatskoj i slikovnice o svesnoj pažnji „Ovdjezemska”. U svojoj školi, ali i van nje, vodi „Vežbaonicu sreće”, gde s decom vežba socioemocionalne kompetencije koje će im pomoći da izrastu u srećne i zadovoljne ljude. Za roditelje, vaspitače i stručne saradnike održava edukacije na temu kvalitetnog vaspitanja i obrazovanja dece.

Autorka je knjiga „Mirko Besomirko“ i „Gospodin Iz i gospođica Po”, koje su deo serije knjiga o razvoju sociomocionalnih veština kod dece. Pitali smo je kako da pomognemo deci da regulišu svoj bes.

• Glavni lik priče „Mirko Besomirko“ je učenik prvog razreda osnovne škole i često je imao izlive besa. Kada bi ga pitali zašto se toliko ljuti, ni sam ne bi znao da odgovori. Šta se krije iza detetove ljutnje i kako se sve ta ljutnja izražava?

Iza detetove ljutnje najčešće se krije detetova nemogućnost da se izrazi ili da bude shvaćeno. Osim toga, dete nema razvijene kapacitete regulacije emocija, a ljutnja je vrlo intenzivna i neugodna emocija, tako da nije neobično da upravo s ljutnjom deca imaju najviše izazova. Deca ispoljavaju ljutnju na različite, vrlo često destruktivne načine, odnosno izražavaju je kako znaju ili kako su videli. Na nama je da im pomognemo kako da je izraze na konstruktivan način.

•  Mirkovi školski drugovi prozvali su ga Mirko Besomirko. Zašto je Mirka to još više naljutilo? Šta sve može još više da postakne detetov bes?

Ljutnja je normalna ljudska emocija. Međutim, ako se dugo skuplja i  ako se ne izražava na konstruktivan način, ona može da izmakne kontroli  i da se pretvori u bes. Tada postaje prilično destruktivna. A upravo se to dogodilo našem Mirku kada je, u potpunoj nemogućnosti da reguliše svoju ljutnju jer su  ga drugovi prozvali Mirko Besomirko, išarao sve učiteljicine zadatke na školskoj tabli. Ruganje, zadirkivanje i ismevanje oblici su verbalnog nasilja, a deca danas imaju puno izazova upravo sa ovom vrstom nasilja. Dok su Mirka zadirkivali da je Besomirko, on je zapravo od svojih vršnjaka dobio poruku da ga ne poštuju i ne prihvataju, a svako od nas ima potrebu da ga drugi prihvataju i poštuju. Ovake situacije vrlo su teške za većinu dece i mogu podstaknuti njihov bes, ali i tugu, strah i ostale neprijatne emocije.

• Često roditelji i učitelji ne znaju kako da reaguju na taj bes. Da li ovde pomaže kazna – učiteljica je poslala Mirka u školsku biblioteku dok ga ljutnja ne prođe, da li je ona time kaznila Mirka? U čemu odrasli mogu da pogreše u ovoj situaciji – šta ne bi trebalo da rade?

Ako želite da pravilno reagujete u slučaju detetove ljutnje, sledite primer učiteljice iz slikovnice. Učiteljica je u Mirkovom slučaju odlično reagovala. Ona nije kaznila Mirka, nije ga ni na koji način posramila pred vršnjacima (što bi takođe moglo pojačati ljutnju) već je postupila na pravi način. Prvo i najvažnije, ostala je smirena. U tom trenu, ona je uradila najvažniju stvar, a to je da je na nežan način, kratko i saosećajno, verbalizovala detetovu emociju: „Vidim da si ljut”. Time mu je zapravo dala do znanja da je ljutnja normalna emocija i dala mu je pravo na nju. Tada ga je odvela na mirnije mesto – u školsku biblioteku, jer je videla da je okruženje u odeljenju u tom trenutku previše za Mirka. Osim toga, uputila mu je i jasnu poruku da on u sebi ima kapacitet da se smiri.

 Odrasli najčesče greše jer ljutnju pokušavaju da reše ljutnjom ili zabranom na nju.  Greše i kada se služe kaznama jer time zapravo poručuju detetu da nema pravo na ljutnju. Osim toga, deca retko iz kazne nešto nauče, vrlo često samo čekaju da kazna prođe i za to vreme čekanja ljute se na nas. Ono što je svakako važno naglasiti jeste da odrasli često ne znaju kako da se nose s detetovom ljutnjom, pa ih to razljuti. Upravo je to ono što ne bi trebalo da radimo.

• Sposobnost upravljanja vlastitim mislima, osećanjima i ponašanjima u svakodnevnim situacijama veoma je važna u toku razvoja dece. Ali kako malo dete može da ovlada tim veštinama i kako možemo da mu pomognemo?

Tako je. I ta sposobnost naziva se samoregulacija. Nauka danas upravo ovu sposobnost smatra ključnom za srećniji život.  Mi u „Vežbaonici sreće” pokušavamo da ponudimo što više konstruktivnih alata kako da deca razvijaju ovu veštinu. Prvi cilja nam je da to naučimo sve roditelje, staratelje, učitelje. Želimo prvo da odraslima damo alate, jer puno odraslih ne zna kako da se nosi s ljutnjom. Ako znaju kako, odrasli će biti dobar primer deci, a deca najbolje uče primerom. Deca nas ne slušaju već nas gledaju. Sve što želimo da ih naučimo, prvo moramo da naučimo sami sebe. Zato je nastala „Vežbaonica sreće” i ovakva serija slikovnica.