Tihana Lipovec Fraculj autorka je knjige „Ana i gospodin Strahojed“ koja govori o samopouzdanju. To je, zapravo, knjiga o devojčici koja se boji svega i svačega, ali je vremenom razvila još jedan strah – strah od audicije za školski hor. Pitali smo Tihanu kako roditelji mogu pomoći svom detetu da prebrodi strahove i tako ispuni svoje potencijale.

• Stručnjaci kažu da je strah jedna od urođenih emocija, da sva deca ponekad doživljavaju strah, i to se smatra normalnom pojavom u razvoju deteta. Pored toga, tokom odrastanja javljaju se i različiti razvojni strahovi koji se menjaju u zavisnosti od detetovog uzrasta. To mogu biti različiti strahovi, pa i onaj koji mi zovemo „trema“. Koje se emocije kriju iza ovog straha, konkretno iza straha koji naša junakinja Ana ima i koje sve strahove spominjete u svojoj knjizi?

Glavna junakinja Ana ima prilično dug popis strahova. Uz neke uobičajene strahove poput straha od pasa, mraka, škole, u slikovnici spominjem i neke neubičajene strahove poput straha od ulične svetiljke, straha od domaćeg zadatka, dugmeta, brokolija, papirnih aviona… Humor je definitivno jedan od mojih omiljenih načina obrađivanja teme straha, jer deca jako dobro reaguju na njega. U slikovnici devojčica Ana ima tremu koja je zapravo osećaj straha i teskobe koji se u njoj javlja jer mora da peva pred celim razredom.

• Koje su posledice straha i kako se oni ispoljavaju? U ovoj knjizi Ana ne može da spava od prevelike treme. U poset joj dolazi gospodin Strahojed. Na koji način joj on pomaže da prevlada svoj strah?

Strah možemo prepoznati po fizičkim simptomima poput ubrzanog disanja, znojenja, bola u stomaku, pritiska u grudima, a uz fizičke simptome česti su i psihički simptomi poput umora, nesanice, prepopterećenosti… Gospodin Strahojed, kao što mu samo ime govori, jede strahove i Anu pritom uči jako važnu stvar: ako previše mislimo na svoj strah, on postaje sve veći, a što manje mislimo na njega, on se smanjuje i, najzad, može posve nestati.

• Kako roditelji da prepoznaju strah kod deteta? Neka deca su zatvorena i neće da pričaju o tome ili čak možda ne umeju da definišu svoje emocije, pa se može desiti da roditelji nisu svesni da njihovo dete prolazi kroz tako nešto.

Osim navedenih simptoma, deca koja proživljavaju strah često se osećaju nesigurno i bez obzira što o tome ne pričaju, možemo primetiti da su uznemireni. Neka deca su prirodno otvorenija, a neka zatvorenija. Jako je važno kako pristupamo detetu. Ako smo nametljivi i pritom ga stalno  kritikujemo, manja je šansa da će nam se dete otvoriti i iskreno poveriti. Na primer, umesto pitanja: „Zašto si se ponašao tako ružno prema prijatelju?“, možemo pitati: „Šta si radio s prijateljem? Oko čega ste se posvađali? Što ti misliš, kako si odreagovao?“ Ako postavljamo neutralna pitanja, ne kritikujemo, ne vičemo, dete će biti sklonije da nam kaže istinu i podeli s nama iskreno šta ga muči i koje strahove ima.

• Ana mnogo voli da peva, ali strah od pevanja pred drugima je parališe. Ona zapravo ne veruje u svoje vrednosti i svoje sposobnosti. Kako roditelj može pomoći detetu da poboljša samopouzdanje?

Svi želimo da odgajimo samopouzdano dete, ali često kao roditelji odlazimo u dve krajnosti: ili imamo prevelika očekivanja, ili smo preblagi i „spasavamo“ svoju decu radeći puno toga umesto njih. Kao u svemu, i ovde je najvažnija zlatna sredina. Pohvale su važne, jer se i odrasli, baš kao i deca, dobro osećaju kad dobiju pohvalu, pa ona deluje motivaciono. Međutim, trebalo bi da vodimo računa da decu pohvaljujemo kroz ohrabrivanje. Recimo, kada se dete trudi da nešto uradi samo, možemo mu reći: “Trudio/la si se da obuješ patike i uspeo/uspela si.”  Kad tako ohrabrujemo decu, osveštavamo im njihov kapacitet, pa dete uči da veruje u sebe i da uči iz vlastitih grešaka. Ako stalno hvalimo dete za svaku sitnicu i govorimo “Bravo!”, podstičemo dete da se oslanja na spoljašnje izvore motivacije, pa možemo dobiti dete koje izgleda samopouzdano, ali na prvoj prepreci odustaje. Za razvoj samopouzdanja kod deteta još je važno slušati dete i pokazati zanimanje za ono što govori, ne kritikovati ga neprekidno, te imati jasne granice, ali ih izricati toplo i s ljubavlju.

• Ako dete ne suzbije svoj strah, na primer strah od pevanja pred drugima, da li ono može izraziti svoj pun potencijal i ostvariti ono što želi i za šta ima talenta?

Sreća je što se strahovi kroz život menjaju, često se kod dece radi o razvojnim strahovima koji kroz odrastanje nestaju, tako da verujem da svako dete može, usprkos tome što se nečega boji, da ostvari uspeh u nekom području. Međutim, moramo biti svesni kao roditelji da naše samopouzdanje može imati uticaj na našu decu i ako sami iskazujemo sumnju u sebe, često i dete može usvojiti takav način razmišljanja, te može i ono da počne da se boji izazova i zadataka. Ne smemo nikad zaboraviti da nas deca slušaju, a još više gledaju, i zato sve što bismo hteli da naša deca budu, moramo im i sami pokazati svojim primerom.

Tihana Lipovec Fraculj je nastavnica književnosti, autorka knjiga za decu i osnivačica Kreativnog centra „Košnica“ u Zagrebu, gde se bavi dramsko-pedagoškim radom sa decom i mladima. Sa koleginicom Tamarom Vučković 2017. godine pokrenula je i „Vežbaonicu sreće“, u sklopu koje drži predavanja i radionice za decu, roditelje, vaspitače i stručne saradnike na temu vaspitanja i obrazovanja. Smatra da je temelj vaspitanja pre svega vlastiti primer, pa je primarni cilj ovih radionica i predavanja da osnaže roditelje i sve koji rade s decom kako bi i sami postali srećniji i time pružili najbolji primer svojoj deci. Autorka je knjiga za decu od 4 do 9 godina „Ana i gospodin Strahojed“ i „Gospođica Hoću“, u kojima se bavi razvojem socioemocijalnih veština kod dece – samopouzdanja i asertivnosti.

Tihana Lipovec Fraculj je nastavnica književnosti, autorka knjiga za decu i osnivačica Kreativnog centra „Košnica“ u Zagrebu, gde se bavi dramsko-pedagoškim radom sa decom i mladima. Sa koleginicom Tamarom Vučković 2017. godine pokrenula je i „Vežbaonicu sreće“, u sklopu koje drži predavanja i radionice za decu, roditelje, vaspitače i stručne saradnike na temu vaspitanja i obrazovanja. Smatra da je temelj vaspitanja pre svega vlastiti primer, pa je primarni cilj ovih radionica i predavanja da osnaže roditelje i sve koji rade s decom kako bi i sami postali srećniji i time pružili najbolji primer svojoj deci. Autorka je knjiga za decu od 4 do 9 godina „Ana i gospodin Strahojed“ i „Gospođica Hoću“, u kojima se bavi razvojem socioemocijalnih veština kod dece – samopouzdanja i asertivnosti.

Pitali smo je šta pojam asertivnosti podrazumeva i zašto sa razvojem ove veštine treba početi u ranom dobu.

• Vaša knjiga „Gospođica Hoću“ bavi se temom asertivnosti. Možete li nam bliže objasniti taj pojam?

Kad sam videla ovu temu na popisu koji nam je predložila naša urednica Jelena, odmah sam znala da želim da pišem baš o temi asertivnosti. Komunicirajući s decom i roditeljima primetila sam da je mnogima pravo značenje ovog pojma nepoznato. Asertivnost je veština iskrenog izražavanja vlastitih stavova, osećaja i mišljenja na način koji ne povređuje druge. Asertivnost je, zapravo, zlatna sredina između pasivnog i agresivnog načina komuniciranja.

• Glavna junakinja knjige je devojčica Mila koja se često oseća „nevidljivom“. Ona je želela da ugodi svima i na sve je pristajala kako bi svi oko nje bili srećni. Zašto se Mila tako ponašala i što vas je inspiriralo za ovu slikovnicu?

Radeći s decom, mnogo puta sam doživela da mi se povere i kažu da se osećaju nevidljivo. Često se to odnosi na vršnjačke odnose, ali mnogo puta se osećaju nevidljivo i u svojoj porodici. To je i jedan od razloga zašto sam odlučila da napišem ovu slikovnicu i zašto je glavni lik, devojčica Mila, nacrtana bez boje. Htela sam da ilustratorka, koliko god je to moguće, što uverljivije dočara tu Milinu „nevidljivost“. Devojčica Mila se  osećala i ponašala „nevidljivo“ zato što je umesto asertivne komunikacije birala pasivnost. Iz straha da se drugi na nju ne bi naljutili ili da ih ne povredi, prećutkivala je svoje želje i popuštala pred tuđim zahtevima.

• Koje emocije izaziva pasivno ponašanje, to jest kako se dete koje nije asertivno oseća i kako reaguje?

Deca teže regulišu svoje emocije, pa u trenucima kada prećutkuju svoje želje i potrebe ili ih ne izgovore jasno, mogu se osećati povređeno jer ih drugi ne uvažavaju na način na koji oni to žele, ili se osećaju kao da trpe neku nepravdu. U deci se javljaju razne emocije poput preplavljenosti neprijatnih emocija, bespomoćnosti, potištenosti, ali i zameranja i ljutnje. Iz stanja potpune pasivnosti deca mogu naglo ući i u stanje besa, što može da dovede do neočekivanih ispada, ponašanja i reakcija.

• Gde je onda granica između asertivnosti i agresivnosti? Kako da naučimo da na smiren način izrazimo svoje potrebe a da ne budemo grubi prema drugima?

Asertivnost se često meša sa agresivnošću. Međutim, te dve vrste ponašanja nisu ni približno iste. Agresivne osobe čine samo ono što je u njihovom interesu, bez obzira na prava, potrebe, emocije ili želje drugih ljudi. Jedna od stvari koju mi vrlo često vežbamo s decom na svojim radionicama i koja značajno doprinosi asertivnoj komunikaciji jesu „ja poruke”. Učimo decu da kroz „ja poruke” govore o sebi a ne o drugoj osobi, i da preuzmu odgovornost za ono što žele. Na primer, ako su zbog nečeg povređeni, da jasno iskažu kako se oni osećaju zbog toga. Recimo, ovo bi bio primer jedne „ja poruke”: „Tužna sam kad me isključuješ iz igre čim ti dođe neka druga drugarica. Volela bih da se svi zajedno družimo i igramo.”

• Čini se da je asertivnost veština koja je korisna i odraslima. Ljudi često ne izražavaju svoje potrebe, pristaju na stvari koje im se ne sviđaju, na primer na poslu, u vezi i uopšte u međuljudskim odnosima. Može li asertivnost da se nauči i u odraslom dobu?

Nakon što sam napisala „Gospođicu Hoću”, shvatila sam da je ovo priča i za nas odrasle. Dobila sam nekoliko dirljivih mejlova žena koje su mi pisale kako su se kao male osećale baš kao i gospođica Hoću iz moje priče, i da ih taj osećaj prati i danas. Asertivnost je veština, a svaka se veština može vežbati. Za početak je najvažnije da osoba osvesti model vlastite komunikacije. Izražavam li glasno i jasno svoje želje i potrebe? Mnogi problemi u međuljudskim odnosima uzrokovani su očekivanjem da će nam neko pročitati misli ili našim pokušajima da drugima čitamo misli. Ako želimo da ljudi reaguju na naše emocije i potrebe, moramo da znamo da ih jasno kažemo i izrazimo. Takođe, moramo imati i strpljenja za sebe, jer ako smo ceo život pasivno komunicirali, ne možemo da očekujemo da ćemo se odjednom s lakoćom asertivno izražavati. Ali malim koracima i ne očekujući previše od sebe, možemo da vežbamo asertivno ponašanje i da koristimo razne svakodnevne situacije za vežbanje asertivnog ponašanja dok nam asertivnost ne postane automatski odgovor.

• Imate li neki savet za roditelje kako mogu da nauče decu da budu asertivnija i da se izbore za sebe?

Duboko verujem da decu možemo naučiti samo onome što im sami pokazujemo svojim primerom. Ako roditelj jasno zna da izrazi svoje emocije i potrebe, postavlja zdrave granice svojoj deci, i odlučno a opet s puno ljubavi govori „ne“ deci kada je to potrebno, a pritom poštuje i uvažava svoje dete, velika je verovatnoća da će i dete usvojiti takav model komunikacije. Međutim, roditelji treba još nešto da imaju na umu. Nama je možda prijatno i olakšavajuće kada je dete preterano poslušno, ali naš cilj nije da odgajimo osobu koja se sa svima slaže i svima popušta. Bitno je zato i da dete roditeljima ima pravo da kaže ono što misli i oseća, i da roditelji to mogu i žele da čuju. Kada dete ima primer roditelja koji se zalažu za sebe, ali i njemu samome daju priliku da se izrazi, lakše će naučiti da kaže „NE” svojim vršnjacima u situacijama kada je to za njegov najbolji interes i veće dobro.

Tamara Vučković je diplomirana nastavnica razredne nastave i engleskog jezika. Područje za koje se posebno interesuje je emocionalna inteligencija dece, što je i tema s kojom je diplomirala na Učiteljskom fakultetu u Zagrebu. Autorka je prvih snimljenih dečjih meditacija u Hrvatskoj i slikovnice o svesnoj pažnji „Ovdjezemska”. U svojoj školi, ali i van nje, vodi „Vežbaonicu sreće”, gde s decom vežba socioemocionalne kompetencije koje će im pomoći da izrastu u srećne i zadovoljne ljude. Za roditelje, vaspitače i stručne saradnike održava edukacije na temu kvalitetnog vaspitanja i obrazovanja dece.

Autorka je knjiga „Mirko Besomirko“ i „Gospodin Iz i gospođica Po”, koje su deo serije knjiga o razvoju sociomocionalnih veština kod dece. Pitali smo je kako da pomognemo deci da regulišu svoj bes.

• Glavni lik priče „Mirko Besomirko“ je učenik prvog razreda osnovne škole i često je imao izlive besa. Kada bi ga pitali zašto se toliko ljuti, ni sam ne bi znao da odgovori. Šta se krije iza detetove ljutnje i kako se sve ta ljutnja izražava?

Iza detetove ljutnje najčešće se krije detetova nemogućnost da se izrazi ili da bude shvaćeno. Osim toga, dete nema razvijene kapacitete regulacije emocija, a ljutnja je vrlo intenzivna i neugodna emocija, tako da nije neobično da upravo s ljutnjom deca imaju najviše izazova. Deca ispoljavaju ljutnju na različite, vrlo često destruktivne načine, odnosno izražavaju je kako znaju ili kako su videli. Na nama je da im pomognemo kako da je izraze na konstruktivan način.

•  Mirkovi školski drugovi prozvali su ga Mirko Besomirko. Zašto je Mirka to još više naljutilo? Šta sve može još više da postakne detetov bes?

Ljutnja je normalna ljudska emocija. Međutim, ako se dugo skuplja i  ako se ne izražava na konstruktivan način, ona može da izmakne kontroli  i da se pretvori u bes. Tada postaje prilično destruktivna. A upravo se to dogodilo našem Mirku kada je, u potpunoj nemogućnosti da reguliše svoju ljutnju jer su  ga drugovi prozvali Mirko Besomirko, išarao sve učiteljicine zadatke na školskoj tabli. Ruganje, zadirkivanje i ismevanje oblici su verbalnog nasilja, a deca danas imaju puno izazova upravo sa ovom vrstom nasilja. Dok su Mirka zadirkivali da je Besomirko, on je zapravo od svojih vršnjaka dobio poruku da ga ne poštuju i ne prihvataju, a svako od nas ima potrebu da ga drugi prihvataju i poštuju. Ovake situacije vrlo su teške za većinu dece i mogu podstaknuti njihov bes, ali i tugu, strah i ostale neprijatne emocije.

• Često roditelji i učitelji ne znaju kako da reaguju na taj bes. Da li ovde pomaže kazna – učiteljica je poslala Mirka u školsku biblioteku dok ga ljutnja ne prođe, da li je ona time kaznila Mirka? U čemu odrasli mogu da pogreše u ovoj situaciji – šta ne bi trebalo da rade?

Ako želite da pravilno reagujete u slučaju detetove ljutnje, sledite primer učiteljice iz slikovnice. Učiteljica je u Mirkovom slučaju odlično reagovala. Ona nije kaznila Mirka, nije ga ni na koji način posramila pred vršnjacima (što bi takođe moglo pojačati ljutnju) već je postupila na pravi način. Prvo i najvažnije, ostala je smirena. U tom trenu, ona je uradila najvažniju stvar, a to je da je na nežan način, kratko i saosećajno, verbalizovala detetovu emociju: „Vidim da si ljut”. Time mu je zapravo dala do znanja da je ljutnja normalna emocija i dala mu je pravo na nju. Tada ga je odvela na mirnije mesto – u školsku biblioteku, jer je videla da je okruženje u odeljenju u tom trenutku previše za Mirka. Osim toga, uputila mu je i jasnu poruku da on u sebi ima kapacitet da se smiri.

 Odrasli najčesče greše jer ljutnju pokušavaju da reše ljutnjom ili zabranom na nju.  Greše i kada se služe kaznama jer time zapravo poručuju detetu da nema pravo na ljutnju. Osim toga, deca retko iz kazne nešto nauče, vrlo često samo čekaju da kazna prođe i za to vreme čekanja ljute se na nas. Ono što je svakako važno naglasiti jeste da odrasli često ne znaju kako da se nose s detetovom ljutnjom, pa ih to razljuti. Upravo je to ono što ne bi trebalo da radimo.

• Sposobnost upravljanja vlastitim mislima, osećanjima i ponašanjima u svakodnevnim situacijama veoma je važna u toku razvoja dece. Ali kako malo dete može da ovlada tim veštinama i kako možemo da mu pomognemo?

Tako je. I ta sposobnost naziva se samoregulacija. Nauka danas upravo ovu sposobnost smatra ključnom za srećniji život.  Mi u „Vežbaonici sreće” pokušavamo da ponudimo što više konstruktivnih alata kako da deca razvijaju ovu veštinu. Prvi cilja nam je da to naučimo sve roditelje, staratelje, učitelje. Želimo prvo da odraslima damo alate, jer puno odraslih ne zna kako da se nosi s ljutnjom. Ako znaju kako, odrasli će biti dobar primer deci, a deca najbolje uče primerom. Deca nas ne slušaju već nas gledaju. Sve što želimo da ih naučimo, prvo moramo da naučimo sami sebe. Zato je nastala „Vežbaonica sreće” i ovakva serija slikovnica.

Tamara Vučković je učiteljica u osnovnoj školi u Zagrebu. Predmet njenog interesovanja je emocionalna inteligencija dece, što je i tema s kojom je diplomirala na Učiteljskom fakultetu u Zagrebu. Autorka je prvih snimljenih dečjih meditacija u Hrvatskoj i mindfulness slikovnice „Ovdezemska“. Sa koleginicom Tihanom Lipovec Fraculj 2017. godine pokrenula je i „Vežbaonicu sreće“, gde sa decom vežba socioemocionalne kompetencije, a takođe drži predavanja i radionice za decu, roditelje, vaspitače i stručne saradnike na temu vaspitanja i obrazovanja. Autorka je knjiga za decu od 4 do 9 godina Gospodin Iz i gospođica Po i Mirko Besomirko, u kojima se bavi razvojem socioemocijalnih veština kod dece – odgovornosti i samokontrole.

• Priča „Gospodin Iz i gospođica Po“ deo je serije knjiga o razvoju socioemocionalnih veština kod dece. To je priča o odgovornosti. Iz knjige smo naučili da je razvoj odgovornosti zapravo razvoj samostalnosti kod dece. Kada je pravo vreme da počnemo da učimo decu da budu odgovorna?

Već od najranijeg doba, prvenstveno u roditeljskom domu, deca imaju prilike da ovladaju raznim veštinama koje su bitne i koje kasnije svrstavamo pod „odgovornost“. Dakle, već dok dete može samostalno da se obuče, dok se samostalno igra, jede ili posprema svoje igračke, ono se zapravo uči odgovornosti. Naravno da u skladu s njegovim uzrastom rastu i te prilike kojima ga izlažemo i očekivanja koja postavljamo pred njega. Ipak, tek kada dete stasa za školu, svi naveliko počinjemo da pričamo o odgovornosti, iako je učenje odgovornosti krenulo mnogo ranije.

•  Kada prestaje odgovornost roditelja za detetove svakodnevne obaveze?

Postoji jedna izreka koja kaže „Nemojte za svoju decu raditi ono što mogu uraditi sama“. Drugim rečima, kako deca rastu, tako rastu i njihove sposobnosti, ali i spremnost za usvajanje novih i složenijih zadataka koji ih uče odgovornosti. Koliko će deca biti odgovorna zavisi od roditelja,  jer je učenje odgovornosti odgovornost roditelja.  Pri tome, treba imati na umu da nisu sva deca ista i da ne možemo od svakog deteta očekivati isto. Ipak, postoje neka generalna zaduženja koja su usklađena sa uzrastom deteta i sa onim za šta su deca u kom uzrastu razumno sposobna, pa tu negde prestaje i odgovornost roditelja za određenu obavezu. Na primer, ako znamo da je prvačić sposoban da sam spakuje svoju školsku torbu, onda tu prestaje odgovornost roditelja. Međutim, to ne znači da roditelj ne sme da podseti svoje dete na njegovu obavezu ili da ga ponekad razveseli i učini to umesto deteta. Osim toga, i mi želimo da dete ponekad učini nešto za nas, iako mi to, naravno, možemo da uradimo sami, zar ne?

• Knjiga „Gospodin Iz i gospođica Po“ uči nas da svaki naš izbor ima posledicu – nekada pozitivnu, nekada negativnu. Treba li pustiti dete da oseti tu negativnu posledicu ili ga treba štititi od nje?

Tako je. Slikovnica Gospodin Iz i godpođica Po predstavljaju zapravo IZBORE I POSLEDICE naših ponašanja. Jedno bez drugog ne ide. Svaki naš izbor ima posledicu, sviđa li se to nama ili ne. Posledice mogu biti prijatne ili neprijatne, i kao što deca doživljavaju pozitivne posledice svog ponašanja i izbora, tako treba da iskuse i one negativne. Na taj način dete preuzma odgovornost za svoje izbore, kao i za svoje posledice. Štiteći dete od neprijatne posledice, mi ga zapravo uskraćujemo za važno iskustvo koje će mu pomoći da sledeći put donese mudriji izbor.

• Ako dete ne razvije odgovornost u ranom uzrastu, kako se to odražava na dalje njegovo odrastanje i može li se to popraviti u kasnijem dobu?

Deca ne mogu biti odgovorna ukoliko im ne damo priliku da budu odgovorna ili drugim rečima, ne mogu postati neodgovorni ukoliko smo im dopustili da budu odgovorni. Ako dete ne razvije odgovornost, to verojatno znači da im nismo dopuštali da donose neke svoje odluke, da iskuse posledice tih svojih odluka, ili smo ih pak previše štitili i držali u zoni komfora. Time smo deci zapravo učinili medveđu uslugu, jer učenje odgovornosti će ih dočekati kad-tad. Pozitivna stvar jeste da nikada ni za šta nije kasno, pa tako ni za učenje odgovornosti. Odlukom, radom na sebi i vežbom možemo postati odgovorniji i u odraslom dobu.

•  Imate li savet kako roditelji mogu da podstiču samostalnost kod dece?

Najvažnija je doslednost. Ako smo nešto rekli, onda je važno da to sprovedemo u delo. Svakako bih roditeljima savetovala da ne kažnjavaju decu i da se ne služe rečju “kazna”. Puno delotvornije je ako odgovornost za detetovo ponašanje prepustimo njemu samom. Rečenica koju mi u “Vežbaonici sreće” preporučujemo je: Ako biraš, onda biraš… Na primer: “Ako biraš da ne uradiš domaći zadatak, onda biraš i da ti učiteljica da minus ili lošu ocenu” ili: “Ako biraš da ne posremiš svoje igračke, onda biraš da se sutra ne igraš njima”. Decu želimo da naučimo da, kao što imaju prava tako imaju i obaveze, i da neizvršavanje određenih obaveza nosi i određene posledice. Srećom, ukoliko im se posledica ne sviđa, sledeći put mogu da odaberu drugačije. Tako se uče samostalnosti, odgovornosti i mudrosti donošenja odluka od kojih će se osećati toplo i zadovoljno u srcu.

Sigurno znate onaj osećaj kada nekom najbližem pišete čestitku za rođendan. Imate veliku želju da napišete baš one reči koje će preslikati vaše najiskrenije emocije, a poruka deluje kao kliše. Na kraju, jedan čvrsti zagrljaj zameni sve reči, a emocija se sačuva od interpretacija.

Upravo tako se osećam i ja dok pokušavam da napišem recenziju za knjigu Ideja koja je dobila krila.  Toliko je lična, sveobuhvatna, nežna, poletna, inspirativna da se prosto opire interpretaciji. Tera te da je uvek iznova čitaš i svaki put te ispočetka prodrma i razneži, kao da je čitaš prvi put.

Ne da se Ideja spakovati ni u jednu formu. Kažu da je knjiga za decu, ali zapravo pripada i odraslima. Ona je i proza i poezija, i priča i pesma, i podstrek i opomena. Govori i o tebi i o meni. Jer oboje sanjamo i stvaramo, onoliko koliko sebi damo za pravo.

Ova knjiga nas podseća upravo na to da svako od nas u sebi ima makar jednu ideju koja je dovoljno snažna da svet učini boljim mestom. Ne kažem da će svaka ideja da preraste u epohalno remek-delo umetnosti, ili da se transformiše u teoriju relativiteta. Ali ako veruješ u sebe dovoljno da svom talentu dozvoliš da postoji i da se razmaše, ne možeš a da ne osetiš radost. U tome je trik. Vera u sebe, istrajnost i inovativnost menjaju svet. Čine nas boljima, plemenitijima. Boljim uzorima. Pogotovo danas, kada na svakom koraku čuješ sat koji ti ubrzava ritam življenja i tera te da grabiš, gutaš, juriš, kupuješ, gomilaš. Da zaboraviš na sebe.

Zato je važno da ovu knjigu čitaju i deca i odrasli. Deca da se podstaknu, a odrasli da se podsete zašto je važno slušati sebe i biti istrajan, makar ti okolina govorila da nisi dovoljno dobar.

Nije ni hrabri dečak, junak naše knjige, bio pošteđen ovih briga i unutrašnje borbe. U početku se stideo svoje ideje, a kad je malo bolje upoznao, poželeo je da je podeli sa svetom. Pogađate – ismejali su ga. Ipak, kako to deca često znaju mnogo bolje od nas odraslih, verovao je svojoj intuiciji i prkosno i ponosno sačuvao snagu svoje ideje.

Ali onda sam shvatio da oni ništa ne razumeju.
Odakle im pravo da sude?
To je MOJA ideja,
kakva god da postane i kakva god da bude…
Niko je bolje od mene ne zna.
Možda je malo drugačija, pomalo luckasta, čudna.
Pa šta?

Imam ideju!

Hajde da verujemo.

U umetnost, u talenat, u lepotu.

U knjigu.

Sa velikim zadovoljstvom, ali i sa odgovornošću da naš susret bude prava podrška praktičarima iz vrtića širom zemlje, izdavačka kuća JRJ je 23. maja 2023. organizovala stručni seminar na temu Izazovna ponašanja kod dece i postavljanje granica.

Direktori, stručni saradnici i vaspitači vrtića iz cele Srbije,okupili su se u prepunoj kino sali Etnografskog muzeja kako bi razmenili iskustva i dobili savete i smernice od strane stručnih i kompetentnih predavačica, psihoterapeutkinja Julije Krkec i Eve Brlek.

Okupljene je najpre pozdravila direktorka JRJ izdavačke kuće, Jovana Majstorović, koja je istakla koliko je značajno da se sistemski bavimo izazovnim ponašanjima dece i pružimo preko potrebne alate roditeljima i praktičarima u radu kako bi hrabro, osvešćeno i posvećeno pristupali razvoju socioemocionalnih veština kod dece. Usledila je inspirativna pozdravna reč dečjeg psihologa, Marije Belenzade, koja je podsetila da je bavljenje dečjim emocijama od najranijeg detinjstva temelj za izgradnju samosvesnih, samopouzdanih i odgovornih generacija, a da je knjiga nezamenjivo sredstvo na tom putu.

Iako je inicijalni povod okupljanja bio izdavanje najnovijih naslova iz edicije knjiga o izazovnim ponašanjima, autorke nisu koncipirale predavanje kao promociju knjige, već su želele kolegama da ponude kompleksnije i sadržajnije pojašnjenje kako izazovna ponašanja nastaju, šta se nalazi u pozadini onoga što vidimo kao afektivno ponašanje deteta i kako možemo preventivno da delujemo kako bismo deci koja su senzitivnije prirode pomogli da se samoregulišu i umire.

Sudeći po budnoj pažnji publike i aktivnim razmenama koje su trajale tokom čitavog predavanja, zaključujemo da su ovakva okupljanja višestruko korisna praktičarima i težićemo da ih što češće organizujemo u budućnosti.

Nekoliko činjenica:

Volim kad sam kod kuće.
Nemam vremena.
Volim kad se igramo.
Nemam snage duže od 5 minuta.

Paralelno sa svakodnevnicom pored mene neprestano plovi činjenica da je
1) period ranog detinjstva krucijalan za razvoj deteta.
Kakva ultimativna odgovornost!

Tu je i sada već dobro poznati diskurs o
2) negativnim efektima ekrana na razvoj dečjeg mozga, pažnje, govora, agresivnih ponašanja i… nastavite niz.

Suvišno je postavljati istraživanja i dokaze o tome, objektivno, nemamo vremena da ih čitamo. Ali, složićemo se da je dovoljno napraviti paralelu između druženja nekada i sada ili baciti pogled na decu u školskom dvorištu, u parku, na ulici, i kašće nam se samo.

I koliko god svesni bili ove dve DŽINOVSKE istine, u današnje doba zatrpanosti (informacijama, mogućnostima, obavezama, mišljenjima, pitanjima…) postali smo imuni. Eto nas na distanci u odnosu na njih, listamo mreže (gle, paradoksa), grčevito tragamo za savetima kako da nam beba prespava celu noć, kako da skuvamo zdrav ručak ili rešimo konfliktnu situaciju sa decom. Ukratko, upecani smo.

A sa druge strane nas gleda –

D E T E.

Tabula rasa.
Još uvek radoznalo.
Još uvek u kontaktu sa sobom i svojim potrebama, poseže za nama da mu potrebe zadovoljimo.
Kad je zadovoljno – znamo.
Kad je nezadovoljno – oooo, kako dobro i to znamo.
Upija apsolutno sve što vidi i čuje. Adaptira se na životne okolnosti brzinom svetlosti, pa tako npr. krene u vrtić i prokrijumčari u džepu mamin lak za nokte i krišom ga stegne svaki put kad mu zatreba podsetnik o sigurnosti. Ili se u Grčkoj na moru sito izigra sa decom iz inostranstva, bez da razmene jednu jedinu reč. Šta dalje reći o nesagledivim potencijalima i mogućnostima dečjih glava? Uči i kad spava.

Ako bismo sveli na suštinu, naš zadatak je naizgled jednostavan – da podržimo i pridržimo dete u odrastanju, kako je to moj prijatelj jednom predivno rekao, a meni se urezalo pod kožu.

Nije lako, ali je lepo.

A kako? Saveta i korisnih ili manje korisnih alata ne manjka. Pune su nam kuće pametnih igračaka, plastelina, balerina, autića, svetlećih lopti, kaktusa, slagalica, raznoraznih figurica. I da se ne lažemo, sve je to sjajno kad nam kupi par minuta mira, makar ga ćuškali nogom kad usisavamo. Ali, pitanje je koja im je korist, pored zabave i privremenog mira u kući. Dete obično izgustira svoju gomilicu, gomilu ili gomiletinu igračaka brzinom svetlosti.

Tu KNJIGA stupa na snagu.

U knjizi je znanje. Odgovor i pitanje. Zapažanje i čuđenje. Saznavanje. Odrastanje. Uvek ispočetka, uvek sa istom iskrom radoznalosti, pa tako u beskrajon, što bi rekao Ršum.

Jedino je nezgodno što kad si mali, još uvek ne znaš sam da čitaš. Ali i tu se deca snađu, pitaju i ne haju što ne čujemo na prvu, pa uzmu knjigu s police, listaju, okreću, posmatraju ilustracije, boje, oblike i čekaju da mi odrasli stupimo na scenu i pojačamo potencijal knjige na maksimum.

Kad dočekaju da se knjiga ozvuči, kreće magija. A tek bliskost koju ostvarujemo sa decom dok im čitamo! Uživaju u našem glasu, gestikulaciji, blizini, posvećenosti, uče iz teksta i podteksta.

I sve to mi negde znamo, i slažemo se, i opet – upecani. Kupujemo sve i svašta, jer nas konzumersko društvo tera da žurimo i impulsivno kupujemo. Krenemo na dečji rođendan, svratimo usput do tržnjaka i kupimo neku igračku na dugmiće, a posle je menjamo, jer je slavljenik već dobio dve iste.

Ne pričam napamet. Obratite pažnju na gomilice sa poklonima na sledećem dečjem rođendanu na koji idete. U moje vreme, skupi se ceo razred pa ti kupe šolju sa zabavnim natpisom i dezodorans. Danas – posle rođendana moraš da ubušiš novu policu u ormaru ili kupiš kutiju za igračke jer više nemaš gde da ih stavljaš. Knjiga je, nažalost, tek poneka.

Mene lično to rastužuje. Zato danas i mislim naglas, da pustim glas u etar.

Kad sledeći put krenete kod nekog deteta u goste,  kupite mu knjigu.

Kad posle posla svratite da na brzaka uzmete neku sitnicu i obradujete dete, birajte knjigu.

Ako vam se učini da je skupa, setite se koliko ste platili juče onaj burger sa duplim sirom.

Kad ste umorni za vratolomije sa detetom, otvorite knjigu. Pre spavanja, pročitajte mu makar jedno poglavlje. Oboje ćete zaspati zadovoljni, dete srećno što je čulo priču i što ste zajedno proveli vreme, a vi sa osećajem da ste nešto dobro učinili za dete.

Naša odgovornost je da dečju tabulu rasu ispisujemo svako svojim rukopisom, autentično, bez straha, sa uživanjem i pažnjom. Deca će to umeti da cene i pretoče u svoje buduće savršene oblike.

Hajde da podržimo i pridržimo i jedni druge i umesto tone saveta, epohalnih rešenja, najsavremenijih metoda i „ovo moraš obavezno da imaš“ počnemo da razmenjujemo dečje knjige i govorimo jedni drugima – znam da radiš najbolje što možeš. A to je sigurno i više nego dovoljno dobro i za dete i za nas.