Tihana Lipovec Fraculj je nastavnica književnosti, autorka knjiga za decu i osnivačica Kreativnog centra „Košnica“ u Zagrebu, gde se bavi dramsko-pedagoškim radom sa decom i mladima. Sa koleginicom Tamarom Vučković 2017. godine pokrenula je i „Vežbaonicu sreće“, u sklopu koje drži predavanja i radionice za decu, roditelje, vaspitače i stručne saradnike na temu vaspitanja i obrazovanja. Smatra da je temelj vaspitanja pre svega vlastiti primer, pa je primarni cilj ovih radionica i predavanja da osnaže roditelje i sve koji rade s decom kako bi i sami postali srećniji i time pružili najbolji primer svojoj deci. Autorka je knjiga za decu od 4 do 9 godina „Ana i gospodin Strahojed“ i „Gospođica Hoću“, u kojima se bavi razvojem socioemocijalnih veština kod dece – samopouzdanja i asertivnosti.

Pitali smo je šta pojam asertivnosti podrazumeva i zašto sa razvojem ove veštine treba početi u ranom dobu.

  • Vaša knjiga „Gospođica Hoću“ bavi se temom asertivnosti. Možete li nam bliže objasniti taj pojam?

Kad sam videla ovu temu na popisu koji nam je predložila naša urednica Jelena, odmah sam znala da želim da pišem baš o temi asertivnosti. Komunicirajući s decom i roditeljima primetila sam da je mnogima pravo značenje ovog pojma nepoznato. Asertivnost je veština iskrenog izražavanja vlastitih stavova, osećaja i mišljenja na način koji ne povređuje druge. Asertivnost je, zapravo, zlatna sredina između pasivnog i agresivnog načina komuniciranja.

  • Glavna junakinja knjige je devojčica Mila koja se često oseća „nevidljivom“. Ona je želela da ugodi svima i na sve je pristajala kako bi svi oko nje bili srećni. Zašto se Mila tako ponašala i što vas je inspiriralo za ovu slikovnicu?

Radeći s decom, mnogo puta sam doživela da mi se povere i kažu da se osećaju nevidljivo. Često se to odnosi na vršnjačke odnose, ali mnogo puta se osećaju nevidljivo i u svojoj porodici. To je i jedan od razloga zašto sam odlučila da napišem ovu slikovnicu i zašto je glavni lik, devojčica Mila, nacrtana bez boje. Htela sam da ilustratorka, koliko god je to moguće, što uverljivije dočara tu Milinu „nevidljivost“. Devojčica Mila se  osećala i ponašala „nevidljivo“ zato što je umesto asertivne komunikacije birala pasivnost. Iz straha da se drugi na nju ne bi naljutili ili da ih ne povredi, prećutkivala je svoje želje i popuštala pred tuđim zahtevima.

  • Koje emocije izaziva pasivno ponašanje, to jest kako se dete koje nije asertivno oseća i kako reaguje?

Deca teže regulišu svoje emocije, pa u trenucima kada prećutkuju svoje želje i potrebe ili ih ne izgovore jasno, mogu se osećati povređeno jer ih drugi ne uvažavaju na način na koji oni to žele, ili se osećaju kao da trpe neku nepravdu. U deci se javljaju razne emocije poput preplavljenosti neprijatnih emocija, bespomoćnosti, potištenosti, ali i zameranja i ljutnje. Iz stanja potpune pasivnosti deca mogu naglo ući i u stanje besa, što može da dovede do neočekivanih ispada, ponašanja i reakcija.

  • Gde je onda granica između asertivnosti i agresivnosti? Kako da naučimo da na smiren način izrazimo svoje potrebe a da ne budemo grubi prema drugima?

Asertivnost se često meša sa agresivnošću. Međutim, te dve vrste ponašanja nisu ni približno iste. Agresivne osobe čine samo ono što je u njihovom interesu, bez obzira na prava, potrebe, emocije ili želje drugih ljudi. Jedna od stvari koju mi vrlo često vežbamo s decom na svojim radionicama i koja značajno doprinosi asertivnoj komunikaciji jesu „ja poruke”. Učimo decu da kroz „ja poruke” govore o sebi a ne o drugoj osobi, i da preuzmu odgovornost za ono što žele. Na primer, ako su zbog nečeg povređeni, da jasno iskažu kako se oni osećaju zbog toga. Recimo, ovo bi bio primer jedne „ja poruke”: „Tužna sam kad me isključuješ iz igre čim ti dođe neka druga drugarica. Volela bih da se svi zajedno družimo i igramo.”

  • Čini se da je asertivnost veština koja je korisna i odraslima. Ljudi često ne izražavaju svoje potrebe, pristaju na stvari koje im se ne sviđaju, na primer na poslu, u vezi i uopšte u međuljudskim odnosima. Može li asertivnost da se nauči i u odraslom dobu?

Nakon što sam napisala „Gospođicu Hoću”, shvatila sam da je ovo priča i za nas odrasle. Dobila sam nekoliko dirljivih mejlova žena koje su mi pisale kako su se kao male osećale baš kao i gospođica Hoću iz moje priče, i da ih taj osećaj prati i danas. Asertivnost je veština, a svaka se veština može vežbati. Za početak je najvažnije da osoba osvesti model vlastite komunikacije. Izražavam li glasno i jasno svoje želje i potrebe? Mnogi problemi u međuljudskim odnosima uzrokovani su očekivanjem da će nam neko pročitati misli ili našim pokušajima da drugima čitamo misli. Ako želimo da ljudi reaguju na naše emocije i potrebe, moramo da znamo da ih jasno kažemo i izrazimo. Takođe, moramo imati i strpljenja za sebe, jer ako smo ceo život pasivno komunicirali, ne možemo da očekujemo da ćemo se odjednom s lakoćom asertivno izražavati. Ali malim koracima i ne očekujući previše od sebe, možemo da vežbamo asertivno ponašanje i da koristimo razne svakodnevne situacije za vežbanje asertivnog ponašanja dok nam asertivnost ne postane automatski odgovor.

  • Imate li neki savet za roditelje kako mogu da nauče decu da budu asertivnija i da se izbore za sebe?

Duboko verujem da decu možemo naučiti samo onome što im sami pokazujemo svojim primerom. Ako roditelj jasno zna da izrazi svoje emocije i potrebe, postavlja zdrave granice svojoj deci, i odlučno a opet s puno ljubavi govori „ne“ deci kada je to potrebno, a pritom poštuje i uvažava svoje dete, velika je verovatnoća da će i dete usvojiti takav model komunikacije. Međutim, roditelji treba još nešto da imaju na umu. Nama je možda prijatno i olakšavajuće kada je dete preterano poslušno, ali naš cilj nije da odgajimo osobu koja se sa svima slaže i svima popušta. Bitno je zato i da dete roditeljima ima pravo da kaže ono što misli i oseća, i da roditelji to mogu i žele da čuju. Kada dete ima primer roditelja koji se zalažu za sebe, ali i njemu samome daju priliku da se izrazi, lakše će naučiti da kaže „NE” svojim vršnjacima u situacijama kada je to za njegov najbolji interes i veće dobro.