Sva deca ponekad doživljavaju strah, i to se smatra normalnom pojavom u razvoju deteta. Pored toga, tokom odrastanja javljaju se i različiti razvojni strahovi koji se menjaju u zavisnosti od detetovog uzrasta. U uzrastu od šestog do osmog meseca dete se može uplašiti od nepoznatoga lica; između osmog i jedanaestog meseca javlja se separacijska anksioznost, to jest strah od odvajanja od roditelja; oko druge godine pojavljuju se strahovi od životinja, najčešće buba, zmija ili pasa; oko treće godine nastupa strah od čudovišta, paukova i slično; u uzrastu od oko 5-6 godina dete oseća strah od „sumnjivih” ljudi, provalnika, prirodnih katastrofa, rata, a i dalje je prisutan strah da se u mraku kriju zli ljudi ili natprirodna bića kao što su čudovišta, veštice, sablasti.
Autorke serije knjiga o emocijama „Podrška roditeljstvu“ Tatjana Gjurković i Tea Knežević, smatraju da bez obzira na to da li se odrasloj osobi strahovi deteta čine realni ili ne, za dete su oni i te kako stvarni i na odraslima je da pronađu način da se dete uz njih ponovo oseti sigurno i zaštićeno. Kada se mašta deteta ispreplete s realnošću, naročito je važno da roditelj pomogne detetu da se nosi sa strahom, da ga smiri, pruži mu podršku fizičkim kontaktom i umirujućim rečima.
Serija terapeutskih slikovnica o strahu bavi se nekim od najčešćih strahova koje deca počinju da osećaju oko druge godine. „Kucu je strah od odlaska lekaru“ govori o neprijatnom iskustvu koja deca doživljavaju pri poseti bolnici, jer to za njih znači odlazak na neko novo i nepoznato mesto, a dodatno se plaše zbog nerazumevanja situacije i procedure koja se događa tokom pregleda ili zahvata.
„Medu je strah da ostane u vrtiću“ je knjiga koja se bavi separacijskom ankcioznosti. Mnoga deca odbijaju da idu u vrtić, a ni roditelji ne podnose lako tu situaciju. Budući da dete snažnije oseća roditeljevo stanje nego što doživljava ono što mu se govori, te s obzirom na to da je roditeljevo stanje signal detetu kako bi i ono samo trebalo da se oseća, tom svojom nesigurnošću roditelj može podstaći osećanje nesigurnosti ili straha kod deteta.
U našoj kulturi uobičajeno je isticati ono što je loše učinjeno, drugim rečima – kritikovati i prekorevati. Često to činimo dobronamerno, da dete ili neko drugi nešto nauči i postane veštiji. Iako se udeo pohvaljivanja u vaspitanju povećao, i dalje ono što je dobro učinjeno i trud koji je u to uložen previđamo i manje ističemo. Kada se dete, na primer, ponaša socijalno neprihvatljivo (recimo razbije tanjir), da bi naučilo kako to ne sme da radi, razgovaraćemo o njegovom postupku, objašnjavati mu zašto to ne sme da čini, a ponekad ga i kazniti kako bi „upamtilo da to ne sme raditi”. Iako kazne imaju svoju vaspitnu svrhu, uz česte kritike one imaju i neželjenu posledicu: dete razvija snažnu unutrašnju kritičnost, što utiče na pojavu niskog samopoštovanja i anksioznosti, česte telesne napetosti i straha, a ponekad i na razvoj simptoma depresije. Upravo o tome govori slikovnica „Slončicu je strah od vikanja i kazne“ .
A šta se dešava kada se dete suočava sa novonastalom porodičnom situacijom? Dete može da bude zbunjeno jer ne zna šta će se dogoditi s njim kada velika roditeljska pažnja bude poklonjena njegovom bati ili seki. Dete na dubokom nivou može osetiti strah od gubitka roditeljske ljubavi, od odbacivanja, a time pak i od gubitka sigurnosti. U slikovnici „Ovčicu je strah jer će dobiti brata“ pročitajte savete psihologa kako da reagujete ako vaše dete ima ovaj strah.
