Kada ste zadnji put čuli neku priču? Ko vam ju je ispričao? Da li je bila s tužnim ili srećnim krajem, duhovita, inspirativna? Da li je imala neko značenje za vas? Jeste li iz nje izvukli neku pouku? Ljudi pričaju priče jedni drugima od kad je sveta i veka. Neke priče su izmišljene, ali većina priča koje pričamo jesu naša lična iskustva. Pričamo drugima da bismo im preneli znanje, kako bismo ih motivisali, informisali, ali ponekad pričamo priče kako bismo sebi olakšali neko teško iskustvo kroz koje smo prošli. Kada progovorimo o teškom iskustvu kroz koje smo prošli, odmah nam je lakše. Pričanje o emocijama stoga ima terapeutski učinak.

A šta je s decom? Mala deca vrlo intenzivno proživljavaju sva, pa i najmanja iskustva. U njima je takođe puno emocija. No, zbog nezrelosti i perioda života u kome se nalaze, mala deca ne mogu da svoje utiske, emocije i iskustva slože u smislenu priču i podele to s roditeljima ili starateljima. Deci treba pomoć kako bi uopšte prepoznala svoju emociju. Treba im objasniti šta se oko njih događa i kroz kakva iskustva prolaze. Posebno zato što je okolina koja ih okružuje izvor mnogih nesigurnosti za malu decu. Svet je za njih zbunjujuć, nepoznat, haotičan i nestrukturisan. Upravo zato, deci je važna rutina i zbog toga vole da slušaju priče, jer u svetu bajki i priča postoji struktura, čvrsta fabula koja ima smisla i koju razumeju. U svetu priča deca se često osećaju puno sigurnije nego u stvarnom svetu koji ih okružuje.

S obzirom na to da deca ne mogu verbalno da uobliče ono što im se događa i kako se osećaju, roditelji i staratelji imaju vrlo važnu ulogu – oni treba da budu taj glas koji će pričati umesto dece. Roditelji koji deci pričaju ili čitaju priče, otvaraju im prostor u kojem deca mogu da urone u svoje vlastite situacije, emocije, razmišljanja.

Zašto se većina klasičnih bajki događa u šumi? Šuma je metafora za unutrašnji detetov svet u kojem se događaju strašni zapleti, u kojem se suprotstavljaju likovi, u kojem se uvek provlače suprotstavljene vrednosti (dobro-zlo, moral-nemoral, agresivnost-smirenost, kukavičluk-hrabrost, laž i prevara-iskrenost…). U šumi se možeš izgubiti, ali nećeš, jer ćeš pronaći junaka u sebi i on će pobediti sve loše. I ono spoljašnje i ono u sebi samom.

Kako terapeutske priče pomažu deci?

Terapeutske priče imaju sadržaj kao i svaka druga priča za decu – jednostavan i pisan jezikom razumljivim deci. Ono po čemu se razlikuju jeste vrlo promišljeno pisana fabula kojoj je cilj da pomogne detetu da prepozna sebe u nekoj situaciji, da shvati šta oseća i dobije primer kako sebi može pomoći.

Terapeutske priče pozivaju se na dečje emocije. Naime, iza svakog problema u ponašanju obično stoji neka neprorađena i negativna emocija. Ako roditelji pažljivo posmatraju dete i analiziraju neke spoljašnje faktore koji su se dogodili, ubrzo će shvatiti da dečja tuga, strah, ljutnja, nelagodnost ili frustracija imaju tačno određeni uzrok. Ako direktno pitate dete: „Da li te je rastužilo to što tata mora da ide na dugo putovanje?“, dete će odgovoriti potvrdno, ali to ne znači da je proradio osećaj tuge, osećaj straha zbog razdvojenosti od roditelja te strah da se tata neće vratiti. Dete takođe verovatno neće znati da ispriča nikakve detalje o tome kako se oseća i šta ga brine.

No ako detetu ispričamo priču o tome kako je, na primer, mama maca ostavila svoje mačiće jer je išla da traži hranu i kako su mačići bili uplašeni i tužni, ali sve se dobro završilo jer se mama maca brzo vratila i s njima o tome porazgovarala – dete će se poistovetiti s mačićima. Shvatiće da se ne oseća samo ono tako, da se to događa i drugima, ali će pronaći i utehu u tome da se mama maca vratila. Osetiće zadovoljstvo što priča ima sretan kraj i to će mu pružiti osećaj sigurnosti vezan uz tatin odlazak na putovanje.

Terapeutske priče mogu deci dati opcije šta učiniti kada se suoče s nekom teškom situacijom, mogućnosti kako rešiti neki problem, ali ih takođe uče kako reagovati u određenim situacijama.

Pričanje priča omogućuje deci da dobiju uvid u to kako se osećaju i vodi do promena u ponašanju. Kada se pozabavite nekom pričom, deca u njoj ostaju duže vreme. Ne potiskuju emocije već imaju vremena i prostora da im se posvete pomoću mašte, identifikacije, imitacije i empatije. Terapeutske priče daju deci mogućnost da na vlastiti problem gledaju s distance, da se na neki način odvoje od sebe i prožive neku negativnu situaciju i osećaj kroz životinjski lik iz priče. To im daje utehu i jednu potpuno novu perspektivu u kojoj mogu prepoznati vlastite emocije – „Aha, ovo što osećaju mačići je strah i tuga“, odnosno „Ovo što osećam je strah i tuga”.

Šta treba da ima dobra terapeutska priča za decu?

Svaka priča deci otkriva njihov unutrašnji svet, ali terapeutska priča mora da deci ponudi sledeće:

– Aludirati na problem koji dete ima. To ne znači da priča mora doslovno prepričati detetovu situaciju, već mora „pogoditi“ detetov osećaj. Ako se dete boji jer tata odlazi od kuće, terapeutska priča se treba baviti strahom od odvajanja od roditelja. Ako dete stalno mora pobeđivati u igri, tu se možda radi o strahu od neuspeha, potrebi da stalno bude pohvaljeno, potrebi da zadobije pažnju ili priznanje roditelja što u detetu stvara teskobu i strah od neuspeha.
– Dete se mora moći poistvojetiti s glavnim likom priče te s njim prolaziti kroz poraze, prepreke i izazove, osetiti njegov osećaj tuge, straha i ljutnje, ali i hrabrosti, odvažnosti i sreće.
– Dete mora osetiti olakšanje i zadovoljstvo kada glavni lik pronalazi rešenje za svoj problem.
– Priča mora biti indirektna, odnosno pričati o nekom drugom svetu, o životinjama ili drugoj deci kako bi se detetu omogućila distanca i „sigurna zona“.

Priču treba pričati ili čitati kada imate detetovu punu pažnju, idealno uveče. Ako dete želi, razgovarajte o priči. Dobićete odličan uvid u to šta se s detetom događa i kako se oseća.

Našu ponudu terapeutskih priča možete pogledati na linku Emocije – edicija „Podrška roditeljstvu“.

*preuzeto sa sajta evenio.hr