Hrabar je poduhvat krenuti u izdavanje stipova namenjenih deci. Zato je važno podsetiti na višestruke doprinose koji ovakva literatura ima u razvoju čitalačke kompetencije.

Maleni Čupavko stavlja dete u aktivnu poziciju, izazivajući ga da se nađe u ulozi glavnog pripovedača, da izađe iz pozicije pasivnog slušaoca ili pratioca ponuđenog teksta. Na ovaj način dete izgrađuje samopouzdanje u samom procesu čitanja, što čini važnu osnovu za dalje napredovanje čitalačkih veština. Pored toga, neizmerna važnost ovakve literature krije se u tome što stavlja dete u situaciju da produkuje reči, da traži u svom jezičkom rečniku adekvatnu reč za ono što želi da opiše dok gleda ilustracije. U takvim situacijama ponekad je potrebna podrška odraslih, koji će možda baš tom prilikom uvesti novu reč u detetov rečnik.

Serija knjiga o Malenom Čupavku nije namenjena ,,lenjim“ roditeljima koji bi kratko pročitali priču detetu pred spavanje, koji bi po automatizmu završili ritual čitanja i nadali se da će to brzo uspavati dete. Avanture Malenog Čupavka drže budnim i decu i roditelje, jer se ove priče mogu ispričati u dijalogu, jer dete može da započne priču ali i da uključi odraslog ukoliko mu je potrebna podrška. Zbog toga odrasli pri korišćenju knjiga iz ove serije knjiga moraju biti spremni da isprate priču koju dete vodi, da se nađu u ulozi aktivnog slušaoca, a po potrebi da pruže podršku u pripovedanju i tumačenju. Roditeljima se pruža prilika da u toku svake priče ili na njenom kraju postavljaju pitanja koja upućuju na to kako se osećao Maleni Čupavko (pri čemu su emocije u ponuđenim ilustracijama date na jednostavan i lako razumljiv način), o čemu je razmišljao ili šta mu se događalo dok je išao da poseti lekara ili na putu do škole.

Jedna avantura u koju se Maleni Čupavko upušta, a da toga i nije svestan, jeste da učestvuje u razvoju novih pripovedača: on podstiče mlade ljude da progovore i da budu sigurni u svoj glas, da znaju da ispričaju priče i da ih drugi razumeju dok to rade. To uopšte nije lak zadatak. Razumevanje priče bez teksta zahteva od deteta da se fokusira na ilustraciju, da prati strukturu sekvenci, kao i redosled početka, zapleta i kraja. Dodatno, dete mora da otkriva karakter likova u priči, kako bi moglo da predvidi šta će se dalje dogoditi sa glavnim junakom.
Kod dece koja tek počinju da dekodiraju tekst (da identifikuju slova i počinju sa čuvenim sricanjem), ovakve knjige su dobra prilika da dobiju predah od tog procesa i da se usmere na samu priču. Maleni Čupavko zbog toga nije namenjen samo mlađim predškolcima već i školarcima kojima je potrebno povremeno da se vrate u forme literature koje na drugačiji način podstiču čitalačku pismenost. Maleni Čupavko ih može podsetiti koliko radosti donosi otkrivanje kraja priče i razumevanje knjige u celini. To im može vratiti samopouzdanje i ljubav prema čitanju, dajući tako ,,vetar u leđa“ otkviranju čari čitanja.

Na kraju, ne treba zaboraviti da kada deca ne prate reči, odnosno nemaju priliku da se direktno oslone na tekst (koji slušaju ili sami čitaju), oni moraju sami da razumeju priče koristeći ilustracije, ali i svoju maštu. Zbog toga Malenog Čupavka ne treba staviti u fioku lakih slikovnica za decu, jer njegov glas se ne krije iza slova, već se nalazi u glasu deteta. A upravo taj dečji glas je najmoćniji alat koji Maleni Čupavko ima!

dr Smiljana Jošić
razvojni psiholog i naučni saradnik u Institutu za pedagoška istraživanja u Beogradu